Zdravo, ja sam Marija Dinić.
Dugo sam pokušavala da pronađem jednu reč koja bi objasnila čime se bavim.
Kako sam stigla dovde
Ljubav prema istraživanju i učenju deo je mene otkad znam za sebe.
Odrasla sam verujući da sam previše i da moram da se smanjim kako bih stala u neki kalup koji zapravo nikada nije ni bio moj, a istovremeno sam oduvek bila prepuna energije i želje da život iskusim u svim njegovim oblicima.
Prva ljubav bila je muzika.
Druga su bile knjige i upoznavanje ljudske duše.
A onda je došla defektologija.
Pružila mi je mogućnost da razumem kako naše telo funkcioniše i da radim sa decom i roditeljima, sa onima koji su toliko jedinstveni, a za čiju jedinstvenost svet nema uvek oči.
Taj rad doneo je ogromnu širinu u način na koji danas posmatram čoveka.
Coaching je bio prirodan nastavak tog puta, a zanimljivo je da je u moj život došao baš onda kada se gotovo sve drugo u njemu promenilo.
Prezime.
Država u kojoj živim.
I jedna potpuno nova, najlepša i istovremeno jedna od najizazovnijih uloga koje sam do tada upoznala:
postala sam mama.
Sve kroz šta sam prošla, privatno i profesionalno, samo me je dodatno učvrstilo u nečemu u šta danas duboko verujem:
naši odnosi sa drugima neraskidivo su povezani sa odnosom koji imamo sa sobom.
I možda je baš zato moj rad danas teško svesti na jednu temu.
U svom radu spajam ono što za mene nikada nije ni bilo odvojeno.
Zanimaju me obrasci koje ponavljamo iako smo ih možda odavno intelektualno razumele. Telo koje reaguje pre nego što uspemo sebi da objasnimo šta se događa. Identitet koji se menja zajedno sa nama. Odnosi koje gradimo sa drugima i odnos koji imamo sa sobom.
Zanima me i onaj prostor između:
Jer znanje jeste važno.
Ali tokom godina sam sve manje verovala da je dovoljno da nešto razumemo kako bismo automatski mogle i da ga živimo drugačije.
Možda je upravo zbog toga moj rad vremenom postajao sve širi. Ne zato što sam želela da prikupim što više metoda, već zato što mi nijedna od njih sama za sebe nije bila dovoljna da objasni čoveka.
Neke stvari sam naučila kroz obrazovanje. Neke sam morala da proživim.
Godinama sam učila da čoveka posmatram iz različitih uglova, od razvoja i tela, preko odnosa i porodične dinamike, do psihodinamskog razumevanja onoga što često ostaje van naše neposredne svesti.
Po struci sam master defektolog-somatoped, sa dodatnim edukacijama iz bazalne terapije i reedukacije psihomotorike, i sa iskustvom u ranoj intervenciji i radu sa decom i porodicama.
Danas sam i psihodinamski coach u superviziji, a moje obrazovanje obuhvata i coaching pozitivnog roditeljstva i postpartum edukacije.
Učenje za mene nikada nije bilo faza koja se završi.
Ali obrazovanje je samo jedan deo priče.
Drugi su doneli život, odnosi, selidba, preduzetništvo, majčinstvo i sve one situacije u kojima teorija prestane da bude nešto što čitamo i postane nešto što pokušavamo da živimo.
Zato danas ne pokušavam da čoveka uklopim u jednu teoriju.
Mnogo me više zanima čovek koji se nalazi ispred mene.
Dobar deo života pokušavala sam da budem malo manje „previše“.
Danas znam da veliki deo toga ima veze i sa visokom senzitivnošću, koja zato ima posebno mesto u mom radu i načinu na koji razumem sebe.
U svetu koji često nagrađuje brzinu, produktivnost i oštrinu, osećati mnogo i intenzivno ume da bude izazovno.
Ali ne zanima me da senzitivnost pretvorim u još jednu etiketu kroz koju ćemo objašnjavati sve što jesmo.
Niti mislim da moramo da je proglasimo svojim najvećim darom.
Više volim da je posmatram kao jedan od kompasa pomoću kojih učimo da čitamo sebe.
Postoje neke stvari u koje danas verujem.
Verujem da ne moramo da čekamo da nestane strah ili da se konačno osetimo potpuno spremno da bismo počele.
Verujem da, kada uspemo da osvestimo makar mali deo onoga što je do tada bilo nesvesno, dobijamo mogućnost da biramo drugačije.
Verujem da je briga o sebi kada postanemo mame istovremeno i briga o našoj deci.
Verujem da drugi ljudi mogu da nam budu ogromna podrška, postave pitanje koje same sebi nikada ne bismo postavile i hodaju neko vreme pored nas, ali ne mogu da nas spasu niti da naš put pređu umesto nas.
I verujem da imamo pravo da pustimo ono što nas više ne ispunjava i što više nije u skladu sa nama, čak i kada je to nešto što nas je godinama karakterisalo.
Imamo pravo da promenimo mišljenje.
Imamo pravo da promenimo pravac.
Imamo pravo da počnemo ponovo.
A pre svega toga, ja sam Marija.
Pored svih uloga koje imam, moje najdraže i najvažnije su mama i supruga.
Moja porodica je moja najsigurnija mirna luka, ali i motivacija da ovaj život proživim onako kako ja želim.
Ako me nekada sretneš, velika je verovatnoća da će to biti negde u prirodi, u kafiću uz omiljenu kafu ili tamo gde ima muzike.
Ne mogu da zamislim život bez smeha, pokazivanja i govorenja ljudima da ih volim, grljenja, plesa, pevanja, pisanja i knjiga.
Humor je moj omiljeni način odbrane od svega, a sva sreća imam čoveka kraj sebe koji uspeva da me nasmeje u apsolutno svakoj mogućoj situaciji.
Volim život u svim njegovim oblicima.
Možda upravo zato ne verujem mnogo u pokušaje da od sebe napravimo neku uglađenu, konačnu verziju koja je završila sa rastom.
Više me zanima ko postajemo kada prestanemo toliko da pokušavamo da budemo ono što mislimo da bi trebalo da budemo.
A ostatak će se, verovatno, još menjati.
Ne znam da li ću za pet godina o sebi i svom radu pisati potpuno iste stvari.
Zapravo, nadam se da neću.
Želim da nastavim da učim, menjam mišljenje, preispitujem ono u šta sam bila sigurna, otkrivam nove delove sebe i puštam one koji mi više ne pripadaju.
Zato ova stranica možda nije toliko priča o tome ko sam „konačno postala“.
Više je mali presek onoga ko sam danas.
Ako želiš da upoznaš i način na koji sve ovo što učim i živim unosim u svoj rad, možeš da nastaviš ovde.
A ako još samo želiš da ostaneš malo duže...
Postoji još jedan način da se upoznamo.
Pisma koja se čitaju uz kafu.
Pišem o mindsetu, roditeljstvu, umirivanju tela, promenama identiteta, visokoj senzitivnosti, građenju kapaciteta za promene i onim trenucima u kojima znamo mnogo, a ipak nam nije sasvim lako da to što znamo i živimo.
To je moja mala svaštara različitih uglova gledanja na svet i prostor za malo duže misli u vremenu kratkih tekstova i brzog skrolovanja.
Ako ti to zvuči kao nešto što bi volela da pronađeš u svom inboxu, dobro mi došla.
Hvala ti na prijavi!
Proveri svoj inbox i želim ti sve najlepše.
