I jedno i drugo

Možda ranije primetiš napetost u telu. Možda znaš koje situacije te posebno brzo preplave, šta ti tada najviše treba i imaš nekoliko stvari kojima možeš sebi da pomogneš da se ponovo vratiš u stanje u kojem možeš da razmišljaš, biraš i odlučuješ kako želiš da reaguješ.

Nisi dovoljno spavala, dete od jutra odbija sve što predložiš, neko nešto traži od tebe, kasniš, telefon zvoni, a ti osećaš da imaš sve manje prostora za još jednu stvar.

I ponovo reaguješ onako kako nisi želela.

Ili ne reaguješ uopšte burno. Samo ponovo kažeš „može“ onda kada želiš da kažeš „ne“. Ne kažeš da ti treba pomoć. Odmor pomeriš za kasnije. Pokušaš da popraviš tuđe raspoloženje. Ubediš sebe da možeš još malo.

A posle vrlo dobro znaš šta si mogla drugačije.

Prostor između onoga što već znaš i onoga što uspevaš da živiš onda kada život postane malo glasniji, naporniji i komplikovaniji.

Ali neke stvari radimo godinama na isti način.

Neke reakcije su nam toliko poznate da ih primetimo tek kada se već dogode.

Neke granice vrlo dobro znamo da bi trebalo da postavimo, ali nam postanu mnogo teže onda kada sa druge strane stoji osoba koju volimo.

Nekada tačno znamo da nam je potreban odmor, ali i dalje čekamo da završimo još samo ovo.

Nekada znamo da detetova frustracija nije nešto što treba odmah da uklonimo, ali njegovo plakanje u nama pokrene toliko toga da želimo samo da prestane.

To mi nije ni cilj.

• Da mnogo ranije primetiš šta se sa tobom događa.
• Da te sopstvene emocije manje plaše.
• Da imaš sve više načina da pomogneš sebi.
• Da bolje razumeš zbog čega ti je nešto toliko teško.
• Da jedan loš trenutak ne postane dokaz da se ništa nije promenilo.

I da posle nekog vremena počneš da primećuješ da u situacijama u kojima si nekada automatski reagovala sada sve češće postoji još malo prostora.

• Možeš da obožavaš svoju porodicu i da ti očajnički treba nekoliko sati samo za sebe.
• Možeš da voliš svoje dete i da ti majčinstvo nekada bude strašno teško.
• Možeš da znaš da je neka granica dobra za tvoje dete i da ti bude teško da izdržiš njegovu reakciju na nju.
• Možeš da voliš partnera i da budeš veoma ljuta na njega.
• Možeš da budeš zahvalna za život koji imaš i da želiš nešto drugačije.
• Možeš da razumeš zbog čega neko nešto radi i da ti to i dalje ne odgovara.
• Možeš da prihvataš sebe i da postoji nešto što želiš da promeniš.
• Možeš da se plašiš i da napraviš korak.
• Možeš da pogrešiš i da zbog toga ne postaneš loša mama, partnerka ili osoba.
• Možeš danas da budeš mnogo stabilnija nego pre godinu dana i da te sutra nešto potpuno izbaci iz ravnoteže.

Volela bih da kroz ovaj prostor sve manje moraš sebe, druge ljude i svoj život da deliš na dobro i loše, uspeh i neuspeh, napredovanje i vraćanje na početak.

Jer ljudi su ipak malo komplikovaniji od toga.

Možda ćeš jednog dana primetiti da ti je svega previše pre nego što podigneš ton.

I reći:

• „Treba mi deset minuta.“

Možda će dete biti ljuto jer si rekla „ne“, a ti nećeš narednih pola sata pokušavati da ga ubediš da je tvoja odluka dobra.

Možda će se neko razočarati u nešto što si uradila, a ti nećeš automatski zaključiti da si pogrešila.

Možda ćeš jednom sedeti na kauču usred dana i shvatiti da se odmaraš bez unutrašnjeg preračunavanja koliko si prethodno uradila da bi taj odmor zaslužila.

Možda će partner biti loše raspoložen, a ti ćeš prvi put primetiti da njegova emocija ne mora odmah da postane tvoj zadatak.

Možda ćeš početi da primećuješ koliko često govoriš „ne mogu“ onda kada je bliže istini da nešto ne želiš.

I koliko puta čekaš da budeš potpuno sigurna pre nego što sebi dozvoliš da nešto promeniš.

Nijedna od ovih stvari možda spolja neće izgledati spektakularno.

I vrlo verovatno nećeš biti jedina koja će to primetiti.

Jer ne želim da nakon dva meseca imaš dvadeset neodgledanih videa koji stoje kao još jedna stvar koju nisi stigla.

Želim da imaš dovoljno vremena da jednu temu zaista primetiš kod sebe.

A onda da se usred neke sasvim obične situacije setiš:

Bavićemo se granicama, frustracijom, odnosima, odmorom, krivicom, željama, odlukama, motivacijom, načinom na koji razgovaraš sa sobom i svim onim situacijama u kojima racionalno znaš jedno, a onda ipak uradiš nešto sasvim drugo.

Ne da bismo pronašle jednu veliku stvar koja objašnjava sve.

• Volela bih da mnogo ranije primetiš kada se približavaš svojoj granici i da znaš šta tada možeš da uradiš za sebe.
• Da sve bolje umeš da prepoznaš i imenuješ ono što osećaš, umesto da samo znaš da ti „nije dobro“.
• Da razumeš zbog čega te neke situacije toliko pogode i da zbog svojih reakcija manje vodiš unutrašnje rasprave o tome šta sa tobom nije u redu.
• Da možeš da podneseš da je neko nezadovoljan tobom, a da zbog toga odmah ne menjaš svoju odluku.
• Da ti bude lakše da postaviš granicu bez potrebe da druga osoba razume, prihvati i odobri zbog čega si je postavila.
• Da umeš da ostaneš uz dete u njegovoj frustraciji, a da u isto vreme primetiš šta se događa sa tobom.
• Da odmor ne mora da dođe tek kada više nemaš snage.
• Da možeš da podneseš da nešto ne ide odmah.
• Da ne moraš svaki put da odustaneš od nečega što želiš čim postane neprijatno, teško ili neizvesno.
• Da jedna greška ne postane dokaz svega što „nije dobro“ kod tebe.
• Da možeš da vidiš i dobre i teške delove sebe, svojih odnosa i svojih odluka u isto vreme.
• Da ti tuđa potvrda sve manje bude potrebna da bi verovala da imaš pravo na ono što osećaš, želiš ili biraš.

Da sve jasnije razlikuješ:

I možda najviše od svega, da sve češće možeš da se zapitaš:

• Da imaš više poverenja u sebe.
• Da sve ređe čekaš da se sve oko tebe prvo smiri kako bi tebi bilo dobro.
• Da znaš da možeš da izdržiš i emociju koja ti se ne dopada.
• Da ti tuđe nezadovoljstvo ne bude automatski dokaz da si uradila nešto pogrešno.
• Da možeš da pogrešiš bez potrebe da zbog toga odbaciš sve ono što si do sada uradila dobro.
• Da nešto može da ti bude teško i da ipak ostaneš uz to.
• Da možeš da voliš svoj život i da želiš nešto drugačije.
• Da voliš druge i da ne zaboraviš sebe.
• Da prihvataš ono što jesi i da nastaviš da se menjaš.